Oboljenja štitaste žlezde

Štitna žlijezda - glandula thyreoidea je žlezda sa unutrašnjim lučenjem koja je smeštena sa prednje strane vrata, ispred grkljana, i ima izgled štita ili leptira. To je najveća žlezda u našem telu koja lučenjem hormona tiroksina(T4) i tironina (T3) reguliše metabolizam svih tkiva u našem organizmu, a lučenjem hormona kalcitonina učestvuje u regulaciji koncentracije kalcijuma u krvi.


Proizvodnja i sekrecija tiroksina i tironina nalazi se pod kontrolom tireo stimulišućeg hormona (TSH) hormona koji luči hipofiza. TSH stimuliše sintezu i oslobađanje ovih hormona, ali i on stoji pod kontrolom tireotropina (TRH), hormona hipotalamusa, koji stimuliše lučenje TSH. Tiroksin i tironin mehanizmom negativne povratne sprege smanjuju lučenje TRH i TSH i na taj način se prekida dalja sinteza hormona štitaste žlezde. Kada im koncentracija u krvi opadne, odblokira se lučenje TRH i TSH i tako omogućava proizvodnja tiroksina i tironina. Takođe i TSH deluje mehanizmon negativne povratne sprege na hipotalamus (TRH).

Dakle, praktično svaka ćelija u našem organizmu zavisi od tiroidnih hormona. Ovi hromoni utiču na  rast i sazrevanje, povećavaju bazalnu potrošnju kiseonika i stvaranje toplote, sintezu proteina, broj srčanih otkucaja i snagu srčane kontrakcije, ubrzavaju razgradnju masti i smanjuju njihovu količinu u telu. Oni takođe imaju ključnu ulogu u razvoju nervnog sistema, podstiču budnost, povećavaju osetljivost na različite stimuluse, utiču na osećaj gladi, pamćenje i sposobnost učenja, kao i na normalan emocionalni tonus. Takođe, imaju važnu ulogu u reprodukciji muškarca i žene i na održavanje normalne trudnoće. Utiču na rast i razvoj mozga u fetalnom periodu i tokom prvih godina života. Nedostatak tiroidnih hormona u ovom periodu može da dovede do mentalne zaostalosti (kretenizma).

Poremećaji funkcije štitne žlezde

HIPOTIREOZA – je stanje smanjene funkcije štitaste žlezde  koje se karakteriše usporenim radom srca, pospanošću, umorom, usporenošću, dobijanjem na težini, povećanjem kocentracije masnoće u krvi, malokrvnošću, zatvorom stolice te pojavom otoka lica i tela. U težem slučaju koji se naziva miksedem može doći do oštećenja srčanog mišića i mentalnih poremećaja.

Bolesti koje dovode do hipofunkcije štitne žlezde:

  • Hašimoto tireoiditis
  • De Kvarvejnov tireoiditis
  • Tireoiditis (zapaljenje štitaste žlezde)
  • Jatrogeni hipotireoidizam (operativno uklanjanje štitaste žlezde)
  • Hipotireoidizam izazvan raznim lekovima(amjodaron, interferon alfa)
  • Endemski kretenizam

Hronično zapaljenje štitaste žlezde (Hašimotov tireoiditis, limfocitarni tireoiditis) predstavlja verovatno najčešći uzrok smanjene funkcije štitaste žlezde, posebno kod dece i omladine.

Dijagnoza hipotireoze postavlja se na osnovu merenje nivoa TSH i slobodnog tiroksina u krvi. TSH je tireostimulišući hormon koga luči hipofiza i  koji stimuliše proizvodnju hormona štitaste žlezde. Predstavlja najosetljiviji test i kada je povišen ukazuje na hipotireozu.

U liječenju hipotireoze vrši se doživotna nadoknada hormonima koji imitiraju normalu produkciju hormona štitne žlijezde (Euthyroxa, Letrox) i koji se uzimaju se u određenoj dozi ujutro na tašte. Lekovi se doziraju na osnovu nalaza hormona te nalaza TSH.

Hašimotov tireoiditis - je zapalenje štitaste žlezde koje obično nastaje kao posledica virusne infekcije. Ova infekcija pokreće stvaranja antitela na virus koja istovremeno napadaju i sopstvene ćelije štitaste žlezde.

Iglena biopsija štitaste žlezde odnosno citopatološki pregled pokazuju u mikroskopskom polju isključivo limfocite te se bolest zbog toga naziva limfocitarni tireoiditis. Budući da su kliničke togobe koje bolesnik ima beznačajne, prvi stadijum bolesti obično prođe nezapaženo.

Kao krajnja konsekvenca hronične upale javlja se smanjena funkcija štitaste žlezde odnosno hipotireoza.

Dijagnoza se postavlja na osnovu vrednosti hormona i prisustva antitela u serumu pacijenta. Neophodna antitela za postavljanje dijagnoze su tzv. TPO antitela. Ultrazvučni pregled ovakvih pacijenata pokazuje da je žlezda uvećana i izmenjene strukture sa prisustvom velikog broja čvorića. Ukoliko su ti čvorići veći od 0,5 cm, neophodna je dopunska dijagnoza radi isključivanja mogućih tumora žlezde.

Kontrola i lečenja ovih pacijenata obavlja se pregledom kod endokrinologa jednom u 3-4 meseca.

Struma - označava svako uvećanje štitaste žlezde. Ovo uvećanje može biti praćeno njenom smanjenom, normalnom ili povećanom funkcijom. Takođe, štitasta žlezda može biti uvećana difuzno (u celini) ili nodozno (što podrazumeva postojanje jednog ili više čvorova u štitastoj žlezdi).

Adenomi ("čvorovi") štitaste žlezde – Čvorovi u predelu štitaste žlezde predstavljaju veoma čest nalaz i danas se često otkrivaju zahvaljujući ultrazvučnoj dijagnostici. Čvorovi mogu biti dobroćudni (benigni) i zloćudni (maligni). Oni su ipak obično dobroćudne prirode (oko 95%), a karcinomi štitaste žlezde su relativno retka stanja. Procenjuje se da se na 100.000 stanovnika godišnje ima oko sedam novih bolesnika sa ovom dijagnozom. Prema statistikama Sjedinjenih Američkih Država, procenjuje se da oko 4% celokupne populacije ima manji ili veći čvor u predelu štitaste žlezde i da je odnos žena i muškaraca 4:1. U dečjem uzrastu, promena se ređe javlja i manja je od 1%, između 11. i 18. godine učestalost je 1,5%, a kod osoba starijih od 60 godina preko 5%. Pored vidljivih "čvorova" u predelu štitaste žlezde, ultrazvučni aparati prepoznaju postojanje "čvorova" daleko manjih dimenzija od onih koji se mogu videti golim okom, tako da se pretpostavlja da više od 50% osoba starijih od 50 godina ima promene u predelu štitaste žlezde.

Čvorovi štitaste žlezde se češće javljaju kod žena.

Kod sumnje na karcinom obavezno se radi iglena punkcija čvora pod kontrolom ultrazvuka.

Karcinom štitaste žlezde danas se u velikom procentu slučajeva može potpuno izlečiti. Za razliku od druge vrste malignih tumora, smrtnost pacijenata sa tumorima štitaste žlezde je mala. Ova kontradiktornost objašnjava se samom prirodom tumora. Oni se veoma sporo razvijaju i ostaju lokalizovni u žlezdi dugi niz godina, što daje dobre šanse za njihovo lečenje. Ipak, u nekim slučajevima prvi znak bolesti mogu biti metastaze u limfnim čvorovima vrata kao i udaljene metastaze u plućima ili kostima. Stoga je veoma važno pravovremeno prepoznati čvorove koji imaju karateristike malignih tumora.

Faktori rizika za nastanak raka štitaste žlezde su: terapija zračenjem regije vrata tokom detinjstva ili izloženost zračenju (bombardovanje, katastrofe nuklearnih elektrana), genetika (neki karcinomi štitaste žlezde imaju karakteristike naslednih bolesti), kao i pol: veći procenat maligniteta je kod muškaraca, mada su "čvorovi" češći kod žena; veći je i procenat malignih "čvorova" kod mlađih nego kod starijih, uz podatak o porastu "čvora" za kratak vremenski period.

Dijagnoza se postavlja na osnovu: lokalnog nalaza, tj. pregleda štitaste žlezde pipanjem,  laboratorijskih analiza, ultrazvučnog pregleda, iglene biopsije čvora i eventualno scintigrafije štitaste žlezde (tzv. hladni čvorovi).

Lečenje – Čvorovi u štitastoj žlezdi znatno češće predstavljaju dobroćudne promene, koje ne zahtevaju i obavezno lečenje. Pojava tvrdog čvora, posebno ako je fiskiran za okolno tkivo ili su prisutni uvećani limfni čvorovi na vratu, pobuđuje sumnju na maligni karakter.
Terapija nodozne strume zavisi od njene prirode. Nekada je potrebno samo praćenje, a nekada operativno lečenje ili primena radioaktivnog joda, retko medikamentna terapija.

Započnite lečenje na vreme pregledom kod endokrinologa, da biste se osećali bolje i izbegli ozbiljne zdravstvene probleme do kojih dovodi poremećana funkcija štitaste žlezde.

Pomozite nam da postanemo još bolji!
Da li ste pronašli željenu informaciju na ovoj stranici? Da Ne
Da li je sadržaj na ovoj stranici lak za razumevanje? Da Ne
Da li je sadržaj kompletan i sa dovoljno detalja? Da Ne