Prevencija stvaranja kamena u bubregu kod odraslih osoba

Prevencija ponovne pojave kalcijumskog kamenja (koje se obično sastoji uglavnom od kalcijum oksalata) za cilj ima smanjenje koncentracije litogenih faktora (kalcijuma i oksalata) i povećanje koncentracije inhibitora formiranja kamenja, kao što je citrat.

Postizanje ovih ciljeva može da zahteva kako izmenu ishrane, tako i primenu odgovarajućih lekova. Medicinska terapija (i metabolička procena) obično se sprovode u slučaju pacijenata koji su formirali više od jednog kamena. Čak i ako je pacijent izbacio jedan kamen, važno je pregledati snimke kako bi se utvrdilo da li postoji i drugo kamenje jer njihov prolazak nije ekvivalentan formiranju. U najmanju ruku pacijenti sa jednim kamenom se ohrabruju da povećaju unos tečnosti i periodično se kontrolišu (obično bubrežnom ultrasonografijom), kako bi se utvrdilo da li postoji novo kamenje.

Ovde ćemo prikazati tretman pacijenata sa ponovljenim formiranjem kalcijumskog kamenja. Tretman pacijenata sa ponovnim formiranjem kamenja drugog porekla, kao i nepoznatog prikazani su zasebno, kao i faktori rizika za ponovni nastanak kalcijumskog.

KAMENJE KALCIJUM OKSALATA - Na ponovni nastanak kamenja od kalcijuma oksalata deluje veliki broj dijetarnih izmena i terapija lekovima.

Promena ishrane - Sa stanovišta dijete, promene količine tečnosti, kalcijuma, oksalata, proteina životinjskog porekla, kalijuma, saharoze, fruktoze, natrijuma, fitata i unos vitamina C mogu da budu korisni. Nejasno je koju ulogu unos vitamina D ima u formiranju ove vrste kamenja.

Povećan unos tečnosti - Povećan unos tečnosti tokom dana (iako nije obavezno da se pacijent budi nekoliko puta tokom noći kako bi mokrio), povećaće stopu protoka urina i smanjiće koncentraciju supstanci rastvorenih u njemu. Obe pojave mogu da utiču na smanjenje mogućnosti nastanka kamena. U jednom prospektivnom ispitivanju, 199 pacijenata sa prvom pojavom kalcijumskog kamena nasumično je određeno za ne sprovođenje terapije i preporuku povećanog unosa tečnosti kako bi formirali barem 2 urina dnevno. Nakon pet godina, incidenca pojave novog kamenja je bila značajno niža u grupi tretiranih pacijenata u odnosu na kontrolnu grupu (12 nasuprot 27 procenata).

Slični nalazi su dobijeni i u drugoj prospektivnoj studiji. Pacijenti koji su kamen razvili jednom imali su veći volumen urina od pacijenata kod kojih se bolest ponovo pojavila (320 ml/dnevno u odnosu na stanje bez promene).

Tip tečnosti - Na rizik od pojave kamenja smatra se da utiče i vrsta tečnosti. Međutim, podaci koji to podržavaju su ograničeni i detaljnije prikazani u posebnoj brošuri.

• Sok od grejpfruta može da se poveže sa povećanim rizikom od pojave kamenja, iako potencijalni mehanizam još uvek nije identifikovan. Iako su podaci ograničeni, izbegavanje grejpfruta i soka od grejpfruta može da bude razumljivo u slučaju pacijenata sa kamenjem od kalcijum oksalata.
• Kafa, čaj i alkohol su u prospektivnim obzervacionim studijama povezani za smanjenim rizikom od pojave kamenja
• Sok od brusnice, koja se preporučuje kao profilaksa od pojave infekcija urinarnog trakta, povećava zasićenje urina kalcijum oksalatom kada se unosi u velikim količinama (jedan litar dnevno). Unos umerenih količina obično nije štetno, ali nema dokaza da ovo piće doprinosi prevenciji kamenja.

Redukcija unosa proteina životinjskog porekla - Negativne promene u ekskreciji kalcijuma, urične kiseline i citrata preko urina može da se javi usled ishrane bogate proteinima, jer metabolizam aminokiselina koje sadrže sumpor povećava dnevno kiselinsko opterećenje stvaranjem sumporne kiseline. Životinjski proteini češće dovode do ove pojave od biljnih, jer imaju veći sadržaj sumpora, a samim tim proizvode više kiseline. Zato će smanjeni unos proteina životinjskog porekla dovesti do pozitivnih promena urina. Međutim, nije dokazano da će do smanjiti i pojavu kamena. U obzervacionim studijama, ishrana bogata proteinima životinjskog porekla je faktor rizika za pojavu kamena u bubrezima kod muškaraca, ali ne i kod žena. U nasumičnom ispitivanju redukovani unos proteina životinjskog porekla, zajedno sa većim svakodnevnim unosom kalcijuma i manjim natrijuma bio je povezan sa manjim rizikom od ponovne pojave kamena.

Veći unos voća i povrća - Hrana bogata kalijumom, naročito voće i povrće, može da ima pozitivan uticaj. Povećan unos voća i povrća može da smanji rizik od formiranja kamena od kalcijum oksalata, naročito kod pacijenata koji su konzumirali malo voća i povrća. Ovaj pozitivan uticaj prvenstveno je posledica povećane ekskrecije citrata.

Ograničen dnevni unos oksalata - Neke vrste hrane imaju visok sadržaj oksalata i njih treba izbegavati (npr spanać i rabarbara). Pored toga, neki orasi i mahunarke takođe imaju visoki sadržaj oksalata i njihov unos treba ograničiti (npr kikiriki, indijski orah i bademi). Međutim, postoji malo dokaza da ishrana siromašna oksalatima smanjuje rizik od formiranja kamena. U prospektivnim obzervacionim studijama pojedinaca koji nikada nisu imali kamen, viši dnevni unos oksalata je samo malo povisio rizik od pojave kamena kod muškaraca i starijih žena; nema indikacija kod mlađih žena. Zbog dokumentovanih zdravstvenih koristi mnogih vrsta hrane koje se tradicionalno smatraju bogatim oksalatima (ali i dalje ih imaju 10 mg ili manje po obroku), stroga restrikcija oksalata se ne podržava.

Ograničen unos natrijuma - Kalcijum se pasivno reapsorbuje u proksimalnim tubulama niz odgovarajući koncentracioni gradijent stvoren reabsorpcijom natrijuma i vode.

Iz tog razloga, ishrana siromašna natrijumom (od 80 do 100 meq/dnevno) može da poboljša proksimalnu reapsorpciju natrijuma i kalcijuma, što vodi redukciji izbacivanja kalcijuma. U jednoj studiji, na primer, snižavanje unosa natrijuma sa 200 na 80 meq/dnevno smanjilo je ekskreciju kalcijuma za do 100 mg/dnevno (2.5 mmol/dnevno). Iako je nezavistan doprinos ishrane siromašne natrijumom nepoznat, ona je deo režima za koji se pokazalo da smanjuje pojavu novog kamenja.

Ograničen unos saharoze i fruktoze - Za saharozu je dokazano da povećava koncentraciju kalcijuma u mokraći nezavisno od unosa kalcijuma i povezana je sa povišenim rizikom od nastanka novog kamenja. Fruktoza takođe povišava rizik.

Unos kalcijuma - Iako se veća koncentracija kalcijuma često nalazi kod osoba sa kamenjem u bubrezima, ne preporučuje se ograničen unos ovog minerala. Smanjenje slobodnog intestinalnog kalcijuma može da dovede do povećane apsorpciju dijetarnih oksalata i povećane ekskrecije istih, zbog smanjenog vezivanja oksalata kalcijumom u lumenu creva. Neto efekat može da bude povećana supersaturacija urina u odnosu na kalcijum oksalat i povećana mogućnost formiranja kamenja.

Mogućnost prevencije stvaranja novog kamenja sa normalnim unosom kalcijuma delimično je pokazana petogodišnjom studijom koja je upoređivala dve dijete među muškarcima sa idiopatskom hiperkalcenurijom i ponovljenom pojavom kamenja od kalcijum oksalata. U ovom ispitivanju 120 muškaraca je nasumično prepisana dijeta koje su se sastojale od normalne količine kalcijuma (1200 mg/dnevno [30 mmol/dnevno]) i male količine proteina životinjskog porekla (52 g/dnevno) i soli (2900 mg/dnevno [50 mmol/dnevno] natrijum hlorida), ili dijeta sa malom količinom kalcijuma (400 mg/dnevno [10 mmol/dnevno]).

Nakon pet godina, značajno manji rizik od ponovne pojave kamena primećen je kod muškarcima kojima je prepisana dijeta sa normalnim kalcijumom, malo proteina životinjskog porekla i sa malo soli (neprilagođen relativni rizik od 0.49 sa CI od 0.24 do 0.98). Ova selektivna korist je najverovatnije posledica smanjene ekskrecije oksalata preko urina u poređenju sa povećanjem primećenim sa dijetom sa malo kalcijuma; kalcijum u urinu se zapravo smanjio kod obe grupe. Međutim, nezavistan efekat kalcijuma nije jasan jer su količine unesenih proteina životinjskog porekla i i soli u grupi čija je ishrana imala malo kalcijuma bile različite. Bez obzira na to, ishrana bazirana na maloj količini kalcijuma nema prednosti i ne preporučuje se.

Pored pojačanog formiranja kamenja, ishrana siromašna kalcijumom može da ima i dodatne negativne efekte kod pacijenata sa idiopatskom hiperkalciurijom: nastanak negativnog balansa kalcijuma. Ovaj ekstra gubitak kalcijuma može da pogorša već smanjenu gustinu kostiju kod nekih pacijenata, što je komplikacija koja može da bude posledica povećane resorpcije.

Treba istaći da suplementi kalcijuma nemaju uticaja u prevenciji ponovne pojave kamena i mogu čak i malo da povećaju rizik.

U slučaju pacijenata sa istorijom kamena u bubregu kojima je potrebna suplementacija kalcijuma (npr za tretman osteoporoze), sugeriše se merenje urinarne ekskrecije kalcijuma pre i otprilike mesec dana nakon započinjanja upotrebe dodatnog kalcijuma. Ako postoji klinički značajno povećanje urinarne ekskrecije kalcijuma, dodatak tiazidnog diuretika može da bude koristan u redukciji urinarne ekskrecije tog minerala (i pomaže u održavanju gustine kostiju).

Ostalo - Velike doze vitamina C izgleda da kod nekih pacijenata povećavaju ekskreciju oksalata putem urina, kao i rizik od pojave kamena; zato visoke doze ovog suplementa treba izbegavati kod pacijenata sa većom urinarnom ekskrecijom oksalata. Fitat izgleda da smanjuje rizik od pojave kamena kod žena. Iako nije tek posledica ishrane, veći indeks telesne težine povećava rizik od nastanka kamena, naročito kod žena. Iz tog razloga kontrola težine može da pomogne u prevenciji ponovne pojave kamena.

Terapija lekovima - Terapija lekovima je indikovana ako je bolest usled koje kamenje nastaje aktivna (što pokazuje formiranje novog kamenja ili povećavanje starog. Cilj terapije je prevencija dalje precipitacije kalcijum oksalata; rastvaranje postojećeg kalcijumskog kamenja je gotovo nemoguća (u poređenju sa kamenjem od urične kiseline ili cistinskim kamenjem). Početna terapija varira u odnosu na postojeći metabolički poremećaj:

• Tiazidni diuretici redukuju kalcijum u urinu
• Alopurinol za hiperurikosuriju
• Kalcijum citrat za hipocitraturiju

Pridržavanje pacijenta dijete ili prepisanih lekova može da postane značajno pitanje tokom dužeg vremenskog perioda. Ispitivanja koja dokumentuju koristi tih intervencija zahtevaju najmanje tri godine pre nego što rezultati postanu značajni. U analizi više od 3000 pacijenata praćenih u dobro organizovanoj Klinici za kamen pri univerzitetu u Čikagu, redukcija urinarne supersaturacije je bila konstantna ili se poboljšala tokom vremena kod osoba koje su se pridržavale godišnjih kontrola. Međutim, samo 15 do 40 procenata pacijenata se pridržavalo tih uslova tokom tri godine. Pridržavanje dugoročne terapije među onima koji nisu dolazili na kontrolu nije poznato.

Hiperkalciurija - Pacijenti sa visokom koncentracijom kalcijuma u urinu koji nije posledica hiperkalcemije (idiopatske hiperkalciurija) i konstantno aktivnom bolesti koja izaziva nastanak kamenja treba da se tretiraju ishranom sa normalnim kalcijumom, malo proteina životinjskog porekla i malo soli, plus treba da koriste tiazidne diuretike kao što su hidrohlortiazid ili hlortalidon (koji ima duži rok trajanja).

Tiazidna terapija može da smanji ekskreciju kalcijuma preko urina i za 50 procenta. To se primarno odvija indukcijom blagog opadanja volumena, što vodi kompenzatornom porastu proksimalne reapsorpcije natrijuma, a time i to pasivne reapsorpcije kalcijuma. Neto efekat može da bude 90 procentna redukcija incidence stvaranja novog kamenja (iako postoji i značajno poboljšanje od 50 do 65 procenata kod pacijenata tretiranih placebom). Ovo se ne de[ava ako se pored ove terapije ne ograniči i unos soli.

Diuretici se obično počinju pri dozi od 25 mg/dnevno hlortalidona ili hidrohlortiazida (ili njegovog ekvivalenta) kako bi se smanjile komplikacije izazvane diureticima, ali najvećem broju pacijenata je potrebno 50 do 100 mg/dnevno kako bi se postiglo adekvatno snižavanje kalcijuma u urinu. Hlortalidon može da se primenjuje jednom dnevno, ali hidrohlortiazid u dozama višim od 25 mg/dnevno će možda morati da se daje dva puta dnevno zbog kratkog polu života. Treba izbegavati hipokalemiju jer niski nivoi kalijuma redukuju ekskreciju citrata preko urina. Ishranu siromašnu kalcijumom treba izbegavati jer se povećava rizik od nastanka kamena. Napred navedene lekove ne treba koristiti bey prethodnog ispitivanja i njih uvek treba propisati lekar.

Tendencija ka pozitivnom balansu kalcijuma sa tiazidnim diureticima može da ima i dodatne pozitivne uticaje: povećavanje mineralizacije kostiju i smanjenje incidence frakture kuka kod starijih pacijenata. To će biti korisno kod pacijenata koji su greškom stavljeni na ishranu siromašnu kalcijumom i/ili bogatu natrijumom, što može da dovede do negativnog balansa kalcijuma i osteopenije kod pacijenata sa višim kalcijumom u urinu.

Kalcijum u urinu i ekskrecija natrijuma treba da se kontrolišu nakon započinjanja tiazidne terapije. Ako kalcijum u urinu ostane viši od poželjnog, to može da bude posledica većeg unosa natrijuma i treba pokušati da se ekskrecija natrijuma svede na manje od 100 meq (2300 mg) dnevno. Diuretik koji ne snižava kalijum, amilorid (5 do 10 mg/dnevno) takođe može da se doda, jer on može da poveća reapsorpciju kalcijuma u kortikalnim kolektivnim tubulama, čime se ekskrecija kalcijuma još više snižava.  

Ukoliko se kalcijum ne smanji u urinu u dovoljnoj meri ili ako bolesnik ne podnosi tiayidne diuretike može se pokušati sa dodavanjem alkalija – jedna od opcija je administracija 60 do 80 meq alkalija dnevno u obliku kalijum bikarbonata ili kalijum citrata (citrat se brzo metaboliše u bikarbonat). Upozorenje: suplementi kalijuma ne treba da se daju redovno sa amiloridom, jer ta kombinacija može da dovede do zadržavanja kalijuma i hiperkalijemije. Ovi preparati se takođe ne smeju davati kod bolesnika sa oštećenom funkcijom bubrega ili povišenim vrednostima kalijuma uzrokovanih drugim oboljenjima. U svakom slučaju ovu vrstu terapije uvek porpisuje lekar. Administracija kalijum citrata ili kalcijum bikarbonata može da ima dodatni pozitivni uticaj povećavanjem ekskrecije citrata putem urina, potentnog inhibitora formiranja kalcijumovog kamena.

Drugo mišljenje je da administracija neutralnog fosfata (ortofosfata) može da redukuje ekskreciju kalcijuma i poveća ekskreciju inhibitora kristalizacije (kao što je pirofosfat). Međutim, nema kliničkih studija koje dokumentuju efikasnost ove strategije u prevenciji ponovne pojave kamena.

Hiperurikozurija - Povišena ekskrecija mokraćne kiseline preko urina se može doprinositi  formiranju kamenaca.

Neke studije su pokazale da primena leka alopurinol može biti korisna kod bolesnika sa povišenim lučenjem mokraćne kiseline urinom i stvaranjem kamenaca u mokraćnom traktu. Terapija alopurinolom je značajno redukovala verovatnoću ponovne pojave kamena kalcijum oksalata (0.12 nasuprot 0.26 po pacijentu godišnje sa placebom). Rezultati dobijeni u drugim studijama nisu potvrdili ovakvo mišljenje bar kada su i pitanju kamenci od kalcijum oksalata.

Hipocitraturija - Povećana ekskrecija citrata putem urina je cilj kod pacijenata sa hipocitraturijom, pošto citrat sprečava nastanak kamena putem izgradnje teško disocijativnog, ali rastvorljivog kompleksa sa kalcijumom, čime se redukuje količina kalcijuma dostupna za vezivanje sa oksalatom ili fosfatom. Ekskrecija citrata može da se poveća alkaliziranjem plazme pomoću svakodnevne primene 30 do 80 meq kalijum citrata ili kalijum bikarbonata. U kontrolisanoj studiji sa 57 pacijenata, na primer, incidenca novog kamenja je bila niža kod hipocitraturičnih pacijenata tretiranih kalijum citratom (0.1 u odnosu na 1.1 pojava po pacijentu godišnje u grupi tretiranoj placebom). To pozitivno dejstvo je povezano sa udvostručavanjem ekskrecije citrata.

Iako je sok od narandže dobar izvor kalijuma i citrata, on ima i neke neželjene efekte: ne snižava ekskreciju kalcijuma; umereno povećava ekskreciju oksalata; povećava kalorijski unos koji može da dovede do povećane telesne težine. Nasuprot tome, limunov sok je efikasan izvor citrata. U jednom izveštaju, na primer, unos 120 ml koncentrisanog soka od limuna dnevno (mešano sa vodom kao limunada, do ukupne količine od 2 litre) dovelo je do povećanih nivoa citrata u urinu kod 11 od 12 pacijenata (prosečno povećanje od 142 do 346 mg/dnevno, su ostali niski) koji ili nisu želeli da se pridržavaju ili nisu tolerisali konvencionalnu terapiju supstitucije citrata. Aktivna terapija je takođe smanjila ekskreciju kalcijuma putem urina i nije izmenila ekskreciju oksalata. Limunadu ne treba zaslađivati radi izbegavanja unosa dodatnih kalorija.

Nasuprot popularnom verovanju, dok sod brusnice ne povećava nivoe citrata u mokraći. To je pokazano u studiji sprovedenoj na 24 osobe (12 je imalo kamen od kalcijum oksalata), kod kojih je ekskrecija citrata bila ista sa vodom (kontrola) ili sokom od brusnice. Moguće objašnjenje nedostatka efekta je u niskom sadržaju kalijuma u soku od brusnice.

Hiperoksalurija - Visoki sadržaj oksalata u urinu može da bude posledica ingestije hrane bogate oksalatima, ili faktorima koji mogu da budu konvertovani u njih (npr vitamin C) i/ili usled povišene GI apsorpcije dijetarnog oksalata (enterična hiperoksalurija). Tretman pacijenata sa enteričnom hiperoksalurijom za cilj ima smanjenje intestinalne apsorpcije oksalata. Inicijalni režim se sastoji od unos veće količine tečnosti, kalijum citrata za korekciju metaboličke acidoze ako postoji, i oralnog kalcijum karbonata ili citrata (1 do 4 g/dnevno) sa obrocima radi vezivanja oksalata u lumenu creva. Iako se deo kalcijuma apsorbuje, veći deo vezuje oksalate.

Ishrana siromašna mastima i oksalatima takođe može da bude korisna kada je u pitanju ovaj poremećaj i to usled redukcije količine masnih kiselina i slobodnog oksalata u kolonu. Međutim, pouzdani podaci o sadržaju oksalata u različitim vrstama hrane dobijeni su tek nedavno i restrikciona dijeta može da dovede do neadekvatne ishrane pacijenata koji pate od loše apsorpcije nutrijenata i/ili sindrom kratkih creva.

Bez metaboličkih abnormalnosti - Neki pacijenti kod kojih se kalcijumsko kamenje ponovo javlja nemaju dijagnostikovane metaboličke abnormalnosti. Međutim, pažljiva analiza je pokazala da ovi pacijenti često imaju više kalcijum i oksalata, i/ili manje citrata u urinu nego što je to normalno, iako nijedna vrednost ne dostiže tradicionalnu vrednost abnormalnog.

Osobe koje formiraju kamenje takođe često imaju manju zapreminu urina, što je još jedan faktor koji povećava mogućnost nastanka kamena. U jednom izveštaju, na primer, pacijenti sa prvim kamenom koji su kasnije razvili još jedan imali su osnovnu dnevnu količinu urina za 250 do 350 ml manju od onih koji nisu ponovo razvili kamen. Kod nekih pacijenata jedina abnormalnost je bila zapremina urina koja je vodila povećanoj koncentraciji kalcijuma i oksalata.

Naglašava se značaji koncentracije urinarnih faktora, ne samo ukupne ekskretovane količine. Na primer, čak i kada kalcijum nije u tradicionalno prihvaćenom hiperkalcinurijskom rasponu, koncentracija kalcijuma u urinu će biti veća kada je zapremina urina manja. Ako zapremina urina ne može konstantno da se održi na višem nivou, kalcijum u urinu mora da se smanji.

Kratak pregled - Sa stanovišta ishrane, promene unosa tečnosti, kalcijuma, oksalata, kalijuma, fitata, proteina životinjskog porekla, saharoze, fruktoze, natrijuma i vitamina C može da bude korisna. Zato preporučujemo sledeće:

• Dovoljan unos tečnosti tokom dana kako bi se proizvele barem 2 litre urina, uključujući i pijenje vode tokom noći (iako nije neophodno da se pacijent budi nekoliko puta noću kako bi mokrio). To će povećati stopu protoka urina i smanjiti koncentraciju rastvorenih supstanci u urinu, što smanjuje mogućnost nastanka kamena.
• Kako bi se postigao ovaj cilj, najbolje je preporučiti količinu potrebne dodatne tečnosti u odnosu na njegov ili njen 24 časovni volumen urina. Na primer, ako je ukupna zapremina urina 1.5 litar, preporučujemo dodatnih 240 ml tečnosti svakog dana kako bi se dostigla ciljna vrednost od 2 litre.
• Ograničen unos proteina životinjskog porekla. Iako nije dokazano da ishrana sa malo proteina redukuje incidencu pojave kamena, ishrana botaga proteinima životinjskog porekla je faktor rizika za nastanak kamenaca kod muškaraca ali ne i kod žena.
• Ograničavanje unosa soli (natrijuma) na 100 meq/dnevno. Ishrana sa malo natrijuma može da poveća proksimalnu reapsorpciju natrijuma i kalcijuma, što vodi redukovanoj ekskreciji kalcijuma i manjoj sklonosti ka stvaranju kamenaca.
• Veći dijetarni unos kalijuma, jer on smanjuje rizik kod muškaraca i starijih žena. Veći unos kalijum nije dozvoljen kod bolesnika koji imaju oslabljenu funkciju bubrega ili povišene vrednosti  kalijuma u krvi usled drugih uzroka.
• Ograničavanje unosa saharoze i fruktoze.
• Ograničavanje unosa oksalata i vitamina C kod pacijenata sa kamenjem od kalcijum oksalata. Međutim, preveliko ograničavanje nije korisno; pacijenti i dalje treba da jedu raznovrsno povrće i voće.
• Terapija lekovima je indikovana ako je bolest i dalje aktivna (što se pokazuje formiranjem novog kamenja ili  povećavanjem starog), ili ako se ne primećuju adekvatna poboljšanja uprkos promene u ishrani tokom tri do šest meseci.
• Inicijalna terapija lekovima varira u odnosu na postojeći metabolički poremećaj:
• Tiazidni diuretici za redukciju ekskrecije kalcijuma urinom
• Alopurinol za hiperurikozuriju
• Kalijum citrat za hipocitraturiju

MONITORING ODGOVORA NA TERAPIJU - 24-časovni urin je esencijalna komponenta inicijalne procene i utiče na preporuke za prevenciju. Odgovor na dijetarnu terapiju ili terapiju lekovima prati se ponovljenim 24-časovnim sakupljanjem urina. Esencijalno je da se kod pacijenata sa kamenjem od kalcijum oksalata prate svi urinarni faktori od značaja jer oni često imaju više od jedne urinarne abnormalnosti. Iako ostaci kamenja teoretski mogu da vezuju sastojke urina i na taj način smanje izmerenu koncentraciju, potencijalna greška usled postojećeg kamena daleko je manja od varijabilnosti kao posledice ishrane.

Cilj terapije je reverzija poremećaja detektovanih tokom inicijalnog ispitivanja (npr, mala zapremina urina, hiperkalcinurija, hipocitraturija i hiperoksalurija). Rutinski radimo jedno do dva 24-časovna sakupljanja urina šest do osam nedelja nakon početka terapije kako bismo utvrdili uticaj intervencije. Ako je došlo do željenih promena, vrednosti se ponovo mere nakon šest meseci, zatim jednom godišnje. Ako urinarne abnormalnosti i dalje postoje, potrebna je dodatna terapija.

Još jedna komponenta monitoringa je povremeni ultrazvučni pregled mokraćnog trakta. Ultrazvučni pregled treba da se izvodi jednom godišnje i, ako su negativni, svake dve do četiri godine nakon toga.

KALCIJUM FOSFATNO KAMENJE - Generalno, pacijenti sa kalcijum fosfatnim kamenjem imaju iste faktore rizika kao i oni sa kalcijum oksalatnim (osim hiperoksalurije); zbog toga je terapija ponovljene pojave kamenja slična u svim situacijama.